VENERA U BIKU ( 28.5 -23.6 )

Venera u Biku ( 28.5 – 23.6 )

Leno se protegla u udobnom krevetu, onome što je u ovoj vikendici, lično njen tata napravio od teškog drveta crvenkaste boje, misli da je to bilo trešnjino drvo i bacila pogled na prozor ne bi bilo osetila opojne mirise prirode što pre, iako je prozor bio zatvoren. Iz kuhinje su stizali miomirisi a najjači koji je osetila je miris slatkog peciva i u tom trenutka prošla joj je misao koju dugo nije imala u svojoj lepoj glavi  – kako je gladna, kako je život lep, naročito kada neko priprema domaću hranu za nju, u vikendici daleko izvan grada i to neko ko je voli i ko je pratio svaki korak njenog detinjstva. To je bila njena dadilja, a ustvari prva komšinica u ovom selu, u kojem niije bila dugo, dugo. Ona je jedinica, pa sva pažnju njenih roditelja ali i svih koji su se družili sa njenim roditeljima bila je uprta u nju. Nije joj nedostajalo pažnje. Možda je malo i razmažena, mada se tokom života morala više puta odvići udobnosti, pa i hedonizma. Došla je, zapravo pobegla ovde, daleko od gužve i gradskog života, jer su je gušile sopstvene misli, teški odnosi, odluke koje nije donosila, iako je bila svesna da ih mora uskoro, milom ili silom doneti…Otvorila je  vrata terase i kao palčica u tankoj, prozirnoj spavaćici bosonoga i vitka potrčala po livadi. Nije mogla da se suzdrži, jer miris poljskog cveća, trave i prirode je jednostavno poneo. Onda je shvatila da ipak mora da se kontroliše, jer ko zna ko je u kući i kako će izgledati njena luckasta ideja o trčkaranju po dvorištu, nekome ko je unutra i sad je baš posmatra.

I tako je krenuo dan, sa najvećom šoljom domaće kafe i kapljica vrelog domaćeg mleka u njoj, buhtli sa džemom od šljiva i korpom tek ubranih višanja. I sve to što ona voli, udarilo joj u srce, u grudi u stomak i punih usta grlila je dadilju i plakala sa njom, slušajući priče o nekim davnim ljudima i njihovim sudbinama. A onda iz starinskih ormara, koji su mirisali na smilje i lavandu, vezenih peškira i lanene, lepo složene odeće, koje se uopšte više ne seća, a ipak je i dalje uredno složena i verno je čeka, izvadila haljinu kratkih rukava, što su nekad ona i mama kupile za more i duge šetnje po mediteranu a koja je  mirisala na sapun što je ispao između složene odeće..Sećanja su navirala. Mama je sad daleko, na nekim stalnim putovanjima, od kada je tata umro, ali svi su bili živi, lepi i srećni sada pred njom. Sada je vreme za promene, zna to, ali došla je ovde, nošena potrebom da ode tamo gde je sve tako lepo i gde je sve bilo skladno, gde je uvek bujao život i gde se osećala najsigurnije, u prirodi, okružena iskrenom pažnjom ovih jednostavnih ljudi, koji su u njoj videli nebično, pametno, dobro i prelepo biće, ogromnih srnećih očiju, okruglog lica išaranog pegicama, velikih usta iz kojih je uvek virila neka pereca ili slatkiš, mršavih noga i ogromne energije.

Znala je da ima još malo vremena, da mora reći svoju odluku, da u njoj sve vrišti, da se lomi, da je ovo već neki drugi, treći put kako se nalazi pred odlukom, krenuti dalje ili ostati na istom mestu, koji joj savija kičmu, stvara težinu u grudima, pretvara je u eksplozivnu i neugodnu osobu i zapravo se ni ona sama više ne prepoznaje. Strah je obuzimao njeno telo, pri pomisli da nije sigurna, da sve može nestati, da neće imati šta da jede, da voli, bojala se nestajanja. I taj strah je kočio da napravi naredni korak, onim koji stvara novu sudbinu. Razdirale su je emocije, lomila se i bilo joj teško. To se videlo na njenom licu samo u zamućenom pogledu i boricama oko očiju, koje su stvorene baš ovih meseci, zbog slanih suza i tuge koje je izvirala duboko negde iz nje i samo se kolutala po licu u maramice, jastučnice, peškire.

Kada bi moglo sve ostati kao pre. Setila se tih dečjih želja kada je tata iznenada umro. Zašto ne može biti sve lepo kao kada smo bili mali, zašto je tako teško, pitala se hodajući po ovoj poznatoj kući usred plodne ravnice, a opet, jednostavnost ove prirode, načina života ovih ljudi, kratkih i mudrih rečenica dadilje, njenog muža i svih koje je sretala ovih dana, polako je smirivala i vraćala na ono što se zove postojanje. Život. Uživanje u životu. Mir. Poštovanje vremena. Hranu. Prirodu. Odmor. Ritam Zemlje. Kao da su joj i želje iz mladosti počele navirati a boja u licu vraćati iz žućkasto- bele u ružiščasto – rumenu. Kao da joj se izoštrio miris. I ukus hrane. I pogled. I jednostavnost a opet  to savršenstvo u jednostavnosti je ponovo fasciniralo. Ne mora sve da bude teško, komplikovano, ozbiljno i skupo. Trenutak kad zavrće rukave bele košulje i uvlači prste u testo pa u mekano brašno koje se i dalje nalazi u drvenoj kutiji u dnu kuhinje, da ga razvuče i podeli u buduće kiflice i namaže slatkim sirom, a zatim da ih poreda u pleh i ubaci u vruću rernu, pa dovuče stoličicu sa tri nogare da gleda, kao nekad davno, kako testo raste pa rumeni, pa da ih uvalja u vanilin šećer i onako vrele rastopi u ustima  a njeno nepce kaže još još, to je trenutak koji je duži i sadržajniji  nego njen ceo dan u poslovnoj zgradi sa hladnim zidovima, hermetičko zatvorenih prozora čije hladjenje ide kroz centralni, nevidljivi klima uredjaj. I taj ceo dan završava se u ogromnom stanu, jednog od milion praznih, savršeno opremljenih kondominijuma, sa pogledom na svetla velegrada i macom koja nesrećno mjauče, željna pažnje i ljubavi svoje gazdarice, a koja se baš tu nalazi na pogrešnom mestu uvek u pogrešno vreme. Sama pomisao na taj stan i mače, čini je umornom.

I dok vani, na suncu, bosa, bere krvavo crvene ruže iz vrta i seče im trnje, shvata koliko je bila neko drugi, koliko joj nedostaje priroda, mirisi, jednostavnost. Vreme je za veliko spremanje, svi lažni odnosi, nebitni ljudi i okviri, obrasci , obziri i trendovi koji su joj nametnuti da bi se uklopila u neki drugi svet, ta mala devojčica, kojoj je nedostajao snažni zagrljaj tate, u kome se jedino osećala zaštićenom i sigurnom, porasla je, baš ovog proleća u ženu koja zna šta sigurno hoće. Slobodu.

Devojčice, devojke, žene, sloboda je sinonim za ono što vam duša traži sada. Zato je vreme da prepoznate šta je to, ako ne znate. Sve ostalo će ići lako. Kad god ne znate kuda dalje, idite u prirodu, jer ona će vam pomoći. Ona je najmudrija. Ona se seća svake naše misli, emocije i svih naših predaka. Idite na mesta gde ste bili kao mali, idite u svoje rodne kuće, vikendice, izletišta. Tamo ste vi i dalje, srećni i zadovoljni i ta slika iz sećanja može vam pomoći da se povežete sa sobom i sa onim delom koji se zove duša jer tamo ste bili srećni, iskreni i znali šta želite.

Venera kreće u znak Bika 28. maja i biće u  tom znaku, koji je njeno prirodno sedište do 23.juna. Naročito tokom prvih dana njenog ulaska u ovaj znak, biće velikih aktivacija i promena u vezi ljubavi, emocija ali i svih odluka koje nisu donesene ili su prekršene u poslednjem periodu. Venera će se na svom putu kroz Bika, sresti sa Uranom, Merkur je u Biku u svom pretrogradnom hodu do 3.6, a i severni Mesečev čvor će se nalaziti sve vreme tu. Sve dok je Merkur u Biku, i Sunce će biti posredno povezano sa Venerom ( Sunce u Blizancima, Merkur je vladar Blizanaca !). Ovakva pozicija planeta ohrabruje Veneru i sve događaje koji potpadaju u simobliku Venere da se promene, aktiviraju, dese. Ljubav i promene u vezi emotivnog statusa su pod velikim upitnikom, naročito ako su već jednom promenjene ili se već odavno pojavila želja za promenom ( jer je u ovom periodu Merkrur retrogradan kroz znak Bika ). Vreme je za radikalne promene, ali je preporuka da se oni otpočnu od 4. juna, kada Merkur krene direktno. Do tada, sazrevaće ideja, rasti unutrašnje tenzija i baš kao u tekstu koji sledi, sama će nadoći i realizovati se, do 23. juna. Možda će vam ovaj tekt pomoći da i vi lakše prebrodite strahove, strepnje i obzire koji vam smetaju da budete to što vi zapravo jeste.