Na porodične konstelacije sam otišla iz očaja. Niko nije mogao naći uzrok moje anemije. Gotovo tri godine borbe sa nedostatkom gvožđa u krvi, me je potpuno iscrpilo. Nakon svih detaljnih pregleda koje sam obavila a koji su bili vezani za eventualne bolesti koji bi mogli biti uzročnici mog oboljenja, rekli su mi da mogu jedino putem ishrane i većeg unosa tableta za gvožđe, kao i vitamina C da poboljšam svoju krvnu sliku, jer svi ostali nalazi i pregledi su bili u redu. Mama se zadala u potragu koprive, aronije, spanaća i peršuna sa organskih njiva i svega što ima bio etiketu i u pravljanje istih tinktura, sokova i čajeva. Ja sam krenula u potragu za namirnicama koje u sebi imaju gvožđe i pravila jelovnike za svaki dan. Nakon godina redovnog, do u minut, ispijanja svih mogućih preparata, odlaska u prirodu, zdrave ishrane i redovnog vežbanja, moji nalazi krvi su bili još gori. Lekari nisu mogli da nađu uzrok nestanka mog gvožđa, a nijedan od preparata koji se mogao kupiti u apotekama nije pomogao.
Jasno je bilo da na objektivnom, fizičkom nivou nisam bila bolesna. Jedino što je nedostajalo gvožđe, koje se kod mene očitovalo kroz nesvesticu, pospanost, bledilo, ispijenost i iscrpljenost. Nisam mogla funkcionisati kako bi prolazio dan, od popodneva sam bila bezvoljna, nervozna, asocijalna i jedva čekala da se spustim u krevet. Jako mi je smetala ova bolest ili nova ja i trudila sam se da što god čujem u vezi ove problematike kao mogućnost izlečenja odmah to i primenim na sebi.
Za porodične konstelacije sam čula u samo vreme pojavljivanja anemije, ali nisam mogla poverovati da neka grupna terapija, psihoterapeutskog tipa, može da pomogne u mom izlečenju. Jer ja sam bila zdrava, mislim u glavi i telu, tako sam razmišljala…Ipak, sa više različitih strana dolazili su mi informacije o konstelacijama. Neko ih je zvao poredak, neko redovi ljubavi i to mi je isto bilo čudno, pa i odbojno u jednom trenutku. Šta je to, pitala sam jedne i druge kad i naziv iste tehnike varira od jedne osobe do druge. Takođe, tako sam razmišljala u to vreme, kakve veze ima moja bolest sa porodicom i to sa primarnom porodicom, kad ja ne živim sa njima godinama…
Prijateljica je krenula sa mnom, nakon mog dužeg odbijanja, ali kako me je sve stislo i nerviralo oko anemije, možda i da skinem sa dnevnog reda i još jednu alternativnu tehniku isceljenja i da kažem da mi ni to nije pomoglo, otišla sam.
Dosta ljudi u jednoj velikoj sobi, više od dvadeset, sedilo je na svojim stolicama u krugu. Osim prijateljice nisam nikog znala. Niti terapeuta koji je vodio grupu. Moja odbojnost prema ovakvim grupama je bila velika i to je bio još jedan razlog zbog čega nisam ranije otišla na njih. Ali, u ovoj tehnici nema razgovora, nikome ti ne moraš govoriti svoje probleme, ne moraš ništa pričati pred drugima – objašnjavala je moja prijateljica, koja je već par puta išla na grupne radionice. Terapeut je krenula sa kratkom meditacijom u kojoj nas je okrenuo ka sebi i na definisanju namere ili teme zbog koje smo došli. Ja sam temu vrlo dobro znala – zvala se anemija. Onda smo krenuli na rad.
Javila sam se među prvima da sednem pored terapeuta i da mu kažem, tihim glasom, iako je on dosta bio udaljen od ostalih, te svakako niko nije mogao da čuje šta pričamo, da je moja tema anemija. Vrlo kratka anamneza ili intervju sa terapeutom – nju je interesovala tema, od kad mi se dešava, sa kime živim, koliko imam godina. Da li je bilo nekih teških bolesti ili smrti bliskih osoba. Ja sam odgovorila odrečno na sva pitanja. Tada sam imala 40 godina.
Terapeut mi je rekla da izberem predstavnike od ljudi koje sede, ko će biti ja u ovom igrokazu ( psihodrami) a ko će biti predstavnik moje anemije. Uvela sam dvoje ljudi u krug, ljude koje sam hodajući od jednog do drugog na neki način osetila da bi mogli predstavljati mene i moju bolest. Oni su ustali i stali u krug. Stavila sam im na ramena svoje ruke i u sebi pomislila na njihove uloge. Kasnije sam saznala da se to stavljanje ruku na ramena predstavnika zove dodeljivanje uloga i bitno je, jer na taj način mi prenosimo energiju i informaciju koju oni osete i na najbolji način prezentuju u radu. I to je bilo to.
Ja sam se vratila na mesto pored terapeuta, ostali ljudi na stolicama su šutke posmatrali šta se dešava. Osećala sa neko uzbuđenje i nije prošlo ni nekoliko minuta, predstavnik anemije su srušio na pod. Na pitanje terapeuta šta mu je, odgovorio je da je pogođen i kao da je rukama po grudima ranu od metka stiskao. Predstavnik mene je nemo posmatrao pad drugog aktera i bez ikakvih emocija piljio u njega.
Onda me je terapeut pitala ključno pitanje – ko je u mojoj porodici poginuo od metka ili nekog ubistva. Bila sam u šoku. Moj deda, tatin tata je poginuo u Drugom Svetskom ratu. Rekla sam joj. Onda me je pitala koliko je imao godina kad je poginuo. Setila sam se da je imao 37, jer je moj tata imao samo 3 kad mu je tata ubijen. Tada me je terapeut pitala koliko sam ja imala godina kad mi se anemija pojavila. Ostala sam bez teksta – ja sam sa 37 godina dobila anemiju!!! Posle se ne sećam koga je još uvodila, ali sad kao terapeut znam – veza mog oca i mene bila ta koja me je dovela do anemije. Moj otac, koji je patio ceo život zbog toga što nema oca, a ja na nesvesnom nivou patila i tugovala sa njim, do te mere da sam počela gubiti krv onda kad je deda poginuo. Ovo se zove transgeneracijska upletenost, to je sigurno, ali tada mi je sve bilo pobrkano u glavi, od neverice a opet suočena sa istinom koju sam preko ove grupe ljudi dobila, otišla kući na još jedno dugo spavanje. Nakon sedam dana od ovog okupljanja imala sam kontrolu krvi. Nisam mogla verovati!!! Moje gvožđe je bilo utrostručeno.
Shvatila sam da nešto ima iza ove tehnike, metoda, igre, kako god želite i krenula sam redovno na radionice. Sve više sam uviđala povezanost sa ljudima iz moje porodice, nevidljivim nitima koje itekako utiču na moje odluke, emocije, život. Nakon dve i po godine rada na svom unutrašnjem biću – tačnije temama koje se tiču strahova, brige, odnosa, ljubavi, dece, posla i svega pomalo, odlučila sam da i ja krenem u edukaciju za terapeuta – konstelatora.
I tako je bilo. Opčinjena jednostavnošću ovog metoda, naučnog i priznatog u krugovima psihoterapije, a opet vrlo ezoteričnog, fenomenološkog, neobičnog i što je najvažnije onog koji pomaže i leči, učila sam o svim drugim psihoterapetuskim tehnikama, psihologiji duše, odnosima, povezanošću sa našim najužim krugom porodice, ali i sa svim ostalim iza nas, rekom predaka, preko koje se prenose sve informacije o iskustvima smrti, ljubavi, bolesti i životu do nas. Mi jesmo zbir svih naših predaka. Ali isto tako mi saosećamo sa našim najbližima u njihovim strahovima, tačnije mi preuzimamo teret od njih, kao što sam ja preuzela tugu od oca i povezanost sa njim. Moja nesvesna želja da pomognem ocu u njegovoj patnji je išla do identikifacije sa njegovim ocem. Počela sam da gubim krv onda kad je on poginuo. Velika povezanost dece sa roditeljima je dokaz lojalnosti u pripadanju porodičnom krugu. Uvek je u pitanju neki krug kojem pripadamo. Krugu prijatelja, krugu interesovanja, porodici, plemenu, državi, naciji. I na kraju velikoj porodici ljudi koji su na planeti. I svi imamo zapis o tome. To je ono što nam pomaže u isceljenju naših trenutnih boljki. Taj zapis ili infomacija se budi u krugu grupe, ljudi koji su došli da rade teme baš kad i mi i koji prepoznaju sličnost sa nama, kao i mi sa njima, dolazi do spoznaja da ima leka, da ima rešenja i prevazilaženja nekih emocija u kojima smo zaglavljeni, jer je sigurno neko u našem polju bio u toj situaciju i prevazišao je.
Istražujući fenomen zvani porodične konstelacije, koje se nekad graniči sa magičnim i neobjašnjivim, kad neka potpuno nepoznata osoba ulazeći u krug počinje da se ponaša kao neko iz našeg intimnog života, došla sam do kvantne fizike i termina zvano informaciono polje. Polje koje se formira među ljudima uopšte u odnosu, a naročito među ljudima koji su došli sa namerom da rade na rešenju neke dileme, problema ili pitanja, je uvek prisutno, jer ono šalje informacije koje su već zapisane nekad davno o odnosima koje smo imali u svom porodičnom polju. To se vidi npr. kad najmlađi član porodice preuzima na sebe da živi kao neko ko je poginuo ili je umro, upravo zbog boli drugih u porodičnom polju. Ili neko ko se žrtuvje za druge celog života jer ima potrebu koja je jača od njega iako zna da to ne treba da radi, upravo zbog toga što je neko u njegovoj porodici nekoga ubio ili bio počinalac nekog nemoralnog dela. Dakle, u nama postoji nesvesna potreba da pomognemo ili da napravimo balans u našem porodičnom polju, koje možemo identifikovani sa karmom ili onom starom – kako seješ tako žanješ. Svaki događaj, akcija, trauma, stresovi i životni problemi zajedno sa emocijama koje su proživljavali prenose se sa generacije na generaciju.
Često bolest dolazi kao rezultat neraščišćenih odnosa u porodici, ne samo u životu dalekih predaka, nego i u sadašnjoj ili primarnoj porodici ( roditelji ). Biranje partnera, poslova i svi ostali izbori u našem životu nisu izabrani samo iz ličnih odluka. Veliki upliv na naše izbore imaju naši preci i njihove životne sudbine. Strahovi za koje ne znamo odakle dolaze iz ovog života, možemo takodje da povežemo sa transgeneracijskim traumama, dakle sa događajima iz života baka i deda koje su prenesene na nas.
Na koji način dolazi do razrešenja ovakvih problema, konkretno kroz radionice, pitanje je.
U ovoj tehnici, kad se otkrije uzrok problema ili teme, dolazi do suočavanja klijenta sa tom situacijom iz njegovog porodičnog polja. A zatim dolazi do prihvatanja te odvajanja od sudbine nekog sa kime smo povezani, a koja nije naša, jer nam ona sad smeta sadašnjem životu. To se radi odmah, u radu klijenta sa predstavnicima. Klijent se pozdravlja sa predstavnikom kao sa svojim pretkom, on ga prihvata ali i kaže jasno da želi da živi svoju vlastitu sudbinu. Na taj način klijent daje poštovanje svim svojim precima koji su involvirani u sadašnju situaciju, ali isto tako klijent uzima svoj život u svoje ruke i bira da živi svoj život svesno i odgovorno.
Ovo je vrlo isceljujuća tehnika sa puno delova ostalih psihoterapeutskih tehnika ali i nova po tom ritualima koji se uvode kao što je pozdravljanje sa drugim, poklanjanje precima, ukazivanje poštovanja njihovih života itd. Ovde se radi o poštovanju života i svih onih koji stoje iza nas.