Porodične konstelacije

Tekst o tome šta su porodične konstelacije započinjala sam više puta ali nekako mi se uvek učini previše intelektualan, konfuzan ili opširan. Nikako jednostavan i jasan. Zašto, kada je ova tehnika najjednostavnija na svetu, pitala sam se. Sve što je jednostavno za mene je skoro savršeno. Nema mistike, teških reči i objašnjenja, ulaženja u ozbiljna i komplikovana stručna objašnjenja. Vremenom sam shvatila da ne postoje reči i najlakši način kako da se dočara ono što se samo može osetiti i doživeti kada dodjete na jednu radionicu porodičnog poretka.

Kažu mi da ima dosta tekstova o ovoj temi i da ljudi koji dolaze na radionice iščitavaju o ovoj tehnici po internetu a da njihovi najbliži i prijatelji koji su dolazili na radionice imaju podeljeno mišljenje o njoj. Uglavnom niko nije ravnodušan, to je jedino sigurno.

Ulazeći sve dublje u tematiku porodičnog polja, konstelacija, rada sa ljudima i uopšte rada na sebi, sve sam više shvatala koliko smo svi povezani, kako neka nevidljiva energija spaja slične teme u istu radionicu, pa ljudi koji imaju gotovo isti konflikt koji bi da reše se nadju baš toga dana na radionici. Teško je sve objasniti, jer teško je poverovati. To je ono što pravi podeljeno mišljenje. Neki odbijaju da poveruju u nešto što je zapravo vrlo logično. Ili jednostavnije rečeno odbijaju da poveruju da je njihov život u vezi sa ostalima. Ili jednostavno nisu spremni da se pozabave sobom, nego nezrelo osudjuju druge ljude oko sebe za svoju trenutnu situaciju.

Odrasli smo u jednoj mikro zajednici, našoj porodici, koja nas je formirala kroz određene obrasce, uverenja i ostavila nam otisak kroz stavove u vezi emotivnih, poslovnih ili životnih odnosa i emocija. Pa čak i u zdravstvenom pogledu, na energetskom nivou nasledjujemo strahove, fobije, bolesti od naših predaka. Da, zapravo nakon radionice, često sam se pitala koliko sam ja JA, a koliko moji preci utiču na mene. U svakom smislu. Baka i njene emotivne traume, mama i njeni strahovi koji su oblikovali mene i moje akcije, izbore ili odluke, tatini roditelji, roditelji moje bake…Sve su to isprepletane sudbine koje su dovele do trenutka da sam se ja rodila. I svi oni utiču na mene. Njihovi otisci se vide na meni svakog trenutka, u načinu mog govora, boji i tonu glasa ( nekad kad pričam sa prijateljicom od mame kaže da imam isti glas kao baka?), pogledu ili način na koji hodam. Kako se ja sećam bakinog hoda i njenog glasa kada ja nisam bila ni rodjena kada je ona umrla? Kako je sve to zabeleženo u mom ponašanju, fizičkom telu ali i u psihičkom smislu? Kako se u nečijem životu ponovi ista životna priča kao kod prabake recimo, naročito ukoliko osoba nosi ime od iste osobe… pitanje je, na koje vremenom dobijam odgovor. Sve je to frekvencija, rekao bi Tesla, i to je jasno za ljude koji dublje poznaju informaciono polje, sve je informacija koja je otisnuta u vremenu i prostoru, ali za mene je jasnije od kada znam priče svojih predaka ( naročito tri kolena unazad). Mnoge traume koje su imali naši preci, takodje nasledjujemo. Ako možemo naslediti boju glasa i način na koji hodamo od bake, zašto ne bi nasledili i njen strah ili emociju, koju je ona takodje doživela i živela. U prilog tome nastala je i nova naučna disciplina u genetici, a to je epigenetika, koja isto to potvrdjuje. Sve se nasledjuje i u duhovnom, emotivnom i fizičkom smislu, od naših predaka. Pitanje je šta smo od koga nasledili iz našeg porodičnog sistema te šta je ono što je naše ( naše lično iskustvo, emocija ili trauma) a šta je nasledjeno i na koji način možemo da se oslobodimo toga, na kraju. Ako je moj tata imao traumu gubitka ( ubijeni su mu roditelji za vreme Drugog sv. rata u gasnoj komori) da li je to uticalo na njegov životni pogled, političko mišljenje, strah za život, sigurnost, odnos prema deci? Naravno. Trauma koju je doživeo umnogome utiče na moj život, naročito ako se ja nadjem u sličnoj situaciji ( doživim emotivni gubitak nekoga ), pa ponavljanje događaja iz jednog života u život lakše dovodi u stanje traume. Ukoliko u našem porodičnom sistemu imamo manje nesreća, gubitaka, bolesti, nama će biti lakše, jer nemamo sećanje na takve životne situacije, te i ako se mi susretnemo sa njima, nama će biti lakše da ih prebrodimo ( imaćemo veći kapacitet prihvatanja i prevazilaženja stresnih situacija u životu ).

Pitanje je kako na radionici prevazilazimo traume i kako možemo uopšte da prizovemo naše pretke kojih više nema.

Porodične konstelacije su psihoterapeutska tehnika koja se bazira na psiho drami. A to znači da u grupnoj radionici u kojoj se nadjemo, izabiramo ljude koji nas na neki način privuku ( imaju sličnu energiju ) da oni budu predstavnici naših bliskih iz porodičnog sistema. Mi izaberemo ljude iz grupe da predstavljaju našu baku ili dedu, npr. i u drami koja se odvija u trenutku ( u pitanju je fenomenološka tehnika ) dobijamo informaciju o uzroku problema ili emocija koje su nas sada, u ovom trenutku zakočile u našem životu ( u pitanju mogu biti emotivni, lični, poslovni, zdravstveni izazovi, duhovni, filozofski, životni pogledi sa kojima imamo problem, sve neuroze, fobije, strahovi, izazovne situacije, razne emocije u nama koje ne možemo da prevazidjemo u odnosima sa drugima, zdravstvene teme, problematični odnosi sa decom, roditeljima, šefom, novčani izazovi itd ).

U razgovoru sa terapeutom, koji traje vrlo kratko, iznosi se trenutni izazov koji bi da rešite, a zatim terapeut predlaže da izvedete ( iz grupe ) ljude koji su na neki način povezani sa vašom temom. Kada izaberete ljude, postavljate ih u centar kruga i pustite da oni krenu u pokret, dramu i emocije i da kroz pitanja terapeuta izraze što osećaju. Ovo može da traje do 20 tak minuta, gde osobe koje su izabrane ne znaju koga predstavljaju i potpuno opušteno ulaze u radnju i odnose sa drugim učesnicima. Terapeut nakon pitanja i odgovora koje dobija od učesnika ali i kroz razgovor sa klijentom koji drugi ljudi u grupi ne čuju, dolazi do uzroka izazova ( tačnije dobija se informacija da li je izazov nastao u životu klijenta ili je transgeneracijski ). Klijent vidi, gleda i u sinergiji je sa dramom koja se odvija ali i nakon rada dobija dublje informacije oko uzroka izazova kojeg postaje svestan ( možda dobija informacije koje ga povezuju sa nekim nemilim događajima iz njegovog života ili pak iz života njegovih roditelja ili predaka. ). Samo osvešćenje i otkrivanje uzroka možemo porediti i sa dijagnostifikovanjem uzroka. Kada je pronađen uzrok nekog zdravstvenog problema, lako je dati lek. Ili rečeno drugačijim jezikom, treba dati vremena da dodje do samosceljenja pre svega prihvatanjem date situacije, a zatim i promenom, u zavisnosti od uzroka , na intelektualnom ili nekom drugom nivou ( menjanje obrasca razmišljanja ili emotivnog obrasca, npr. mene niko ne može voleti – kao stvoreni obrazac recimo od prethodnog primera, kada je otac izgubio roditelje itd.).

Nakon radionice ništa više nije isto. Postajemo svesni povezanosti, ne samo sa svojim korenima i precima, nego i sa ljudima oko nas ali i sa svojim delom koji nismo mogli da vidimo u sebi. Povezani smo sa grupom ljudi koji su izneli naše emocije ili životne događaje, koji su bili predstavnici naših bliskih, koji su proživeli i otvorili neku tajnu, nešto što ne znamo o sebi, što nismo da sada mogli da pogledamo ili vidimo. Sve je ovo jedno otkrovenje, koje mogu da poredim sa osvešćenjem, prihvatanjem sebe takve kakve jesam, koje vodi ka integraciji svih mojih delova u jedan. I na kraju neosudjivačkom pogledu na sebe i bezuslovnoj ljubavi prema sebi.

Rad u grupi je jak, intenzivan i daje nam uvid da smo svi slični i naši izazovi, da smo prihvaćeni, da nas razumeju drugi, da su nevidljive niti kojim smo povezani na veliku informacionu mrežu sećanja, emocija, ljubavi sa svim ljudima na planeti Zemlji. Da mi nismo samo mi, nego sve ono što je oko nas, takodje mi. Ali da imamo svoju autentičnost i individualnost, koja treba doći do izražaja tek onda kada se oslobodimo obrazaca, sećanja ili teških emocija koje nas povezuju sa negativnim stavom prema sebi. JA JESAM, kaže prvo pravilo ove tehnike, koja nam dozvoljava da budemo ono što jesmo.