Hm… šta i kako napisati ovaj tekst, ispuniti svoju želju da jedno veoma čudno iskustvo koje je umnogome promenilo moj život podelim sa drugima. Pošto sam svoj lični doživljaj sa Porodičnim konstelacijama više puta ispričao u svom društvu, na njihovo opšte oduševljenje jer me znaju kao nevernog Tomu i gomili pošalica na moj račun, Nataša me je zamolila da li bih ja to napisao, opisao i tako podelio sa drugima svoje iskustvo. Elem, spadam u one tvrdokorne Balkance koji nikako ne mogu da shvate da sem fudbala, druženja, posla i svih ostalih ovozemaljskih doživljaja postoje i neke stvari koje su malo više izdignute od prizemnog pogleda na svet a koje poprilično utiču na naš život. Kako tamo neka baba ili još dalje u prošlost čukunbaba se upliče u moj život i pravi razne papazjanije od istog tog mog života. Morao sam to da naučim na jedan čudan način kroz lično iskustvo.
Radnja tog iskustva se dešava na jesenju ravnodevnicu u Visokom (BIH) podno bosanskih piramida kada su se nekakvi šamani okupljali jer je to njima nekakav važan datum, valjda im je to slava ili tako nešto. Ja sam se igrom čudnih okolnosti obreo baš u to vreme tu, jer sam kao pravi Indiana Jones imao želju da prođem kroz tunele koje je otkopao i svetu otkrio Semir Osmanagić. Završivši put u podzemlje čudnog i neobičnog sveta iz naše prošlosti obreo sam se na proplanku gde je neka gomila sveta piknikovala, prodavala lekovito bilje, mirise, lekovite kamenčiće koji leče sve od šuljeva preko glavobolja do crnih vradžbina, udarali u nekakve bubnjeve i igrali dodole. Tražio sam Natašu u tom vrzinom kolu od ljudi jer je dogovor bio dok ja budem bio junak iz stripova koji se obreo u lavirintima tunela podno planina ona će završiti te svoje konstelacije ili već kako se to zove. No zamlate šamanske ne da nisu završile nego nisu ni počele to da rade. Zatičem je u društvu ljudi iz svih krajeva bivše Juge ali i neke strance. Kaže mi „upravo smo krenuli da radimo, hajde sa nama“ , pa šta bih drugo vesela ženo radio, bolje da idem sa vama nego da ostanem u ovoj ludnici, šta znam da ne završim u kakvom loncu sa lekovitim biljem. Pita ona mene po stoti put onako usput nonšalantno da li bih možda i ja želeo da učestvujem u tom radu. Ko jel ja!!!? Da li si ti pri čistoj pameti Nataša, ja da stanem u taj krug među te ljude i vrtim glavom, mašem ručicama, bekeljim se na druge itd gluposti. NEMA POJMAAAA!!! Mene u toj epizodi nećeš videti pa neka si mi sto puta iz oka ispala.
Sedoh ja na stenu poviše njih da ih gledam i da se čudom čudim ljudima i njihovim aktivnostima. Al’ znate onu „život piše čudne romane“ baš meni u inat, tačno preko puta mene jedan prazan jastuk za sedenje u tom krugu sedećih ludaka i kao da me je neko povukao za uvo i digao, ja sedoh na taj jastuk. Nataša je kamenog lica samo podigla obrvu i ja shvatih da se žena našla u čudu. Neka, mislim se, ja sam ionako rođen za gluposti, uostalom dokazao sam jer sam tu sa njima!
The show must go on, cirkus je krenuo. Priđe neko od tih ljudi Nataši i nešto šu šu na uvce kao ono kada naručuješ pesmu kod muzike. Onda oni podignu neke od ljudi iz kruga i ture ih u središte pozornice. Niko ništa ne govori, svi se nešto gledaju, beče jedni na druge, grle, plaču i sve te emocionalne radnje. Gledam ja to i ništa meni nije jasno ko koga i zbog čega, al računam odrasli i ozbiljni načitani ljudi valjda znaju šta rade, posebno ovi stranci. Prođoše dva rada i da me pitate šta se tu izdešavalo ostadoh ja Tabula rasa.
Poče treći rad, neka Španjolka došla do Nataše i nešto sa njom na uvce, Nataša klimnu glavom i Španjolka ustade. Pođe po onom krugu, podiže jednu poštenu ženu i turi je nasred pozornice, potom priđe meni pruži mi ručicu (smežurala joj se da Bog da) i priupita – Would you please. Kuš na me krljo ženska mani me se, al šta ću lepo me pitala i ja ko velim da je ne razočaram ustadoh. Stavi ona mene preko puta te poštene žene da se mi gledamo, a Nataša nas samo posmatra (tu malera). Podiže ona još jednu ženu kao da nas nadgleda šta li. Stojim ja i gledam ovu ženu preko puta mene, mozak kovitla misli, šta mi valja raditi. Moji prethodnici u tom krugu na pozornici su mahali ručicama, smejali se, neko je i suzu pustio itd. A ja ništa! Poštena žena i ja nemo se gledamo, toliko dugo da bih i sad mogao da sitnih detalja da joj opišem dužicu oka. A moje misli kovitlaju, bruka Miloše, šta ti je to pod ove dane trebalo da se glupiraš. Dal’ da mašem ručicama, možda da se bečim na nju, il još bolje da se isplazim, jbte što mi Nataša ne dade scenario da bar mogu da improvizujem. Svestan svih koji gledaju u nas, to je čini mi se trajalo beskonačno dugo (al nije duže od par minuta), osećao sam se veoma neprijatno.
Ipak sam ja stari prevarant, hajde da ja kupim još malo vremena da smislim šta ću i kako ću se iskobeljati iz ovog sosa u koji sam sam upao. Krenem ja da se šetam po krugu oko te žene i sve u prolazu ispod oka gledam Natašu hoće li mi kao na času kada odgovaramo a nismo spremili lekciju došapnuti šta da radim, aman i njoj je u interesu da je ne obrukam. Jok, ona sedi kao kip kamenog izraza da sam se već zabrinuo da li uopšte diše. Ostavi ona mene na cedilu. I tako vrteći se po tom krugu na pozornici ja polako postajem svestan da želim da se približim onoj poštenoj ženi preko puta mene (polje je krenulo da radi a ja to tada nisam znao), ali kako ja njoj priđem ona se sklanja od mene. Što više želim da joj priđem ona se sve više sklanja od mene, stani bre ženo šta ti je ništa ti nisam uradio (ispostaviće se, malo sutra nisam). I ta naša jurnjava je trajala nekoliko minuta, tada Nataša uvodi još jednu ženu u krug, napominjem da ja nikoga od tih ljudi ne znam tj. nikada ih do tada nisam video. Ja pogledam tu žensku pridošlicu i iz mene je samo kao iz puške izletelo „izađi napolje samo si mi još ti trebala ovde“!
Na tu moju reakciju Španjolka je krenula da cmizdri. Potom počinje promenada na pozornici, Nataša uvodi ljude, nekog je polegla na pod i mi se svi nagnusmo nad tom osobom i slatko se isplakasmo. Tada više nisam bio svestan okoline, ljudi koji nas gledaju, samo mi je bilo važno šta se dešava u krugu.
Završi se predstava pade zavesa i Nataša proglasi pauzu između predstava. Ja jedva dočekah, uhvatim Natašu i odvedem je iza neke bukve da drugi ne vide kako je ubivam. Šta se ovo izdešavalo vesela ženo da li bi ti meni objasnila o čemu je ovde reč. Šta sam ja radio i uostalom koga sam ja igrao u ovom scenariju. Polako kaže Nataša nasmejanog lica (normalno jer mi se sto posto smejala sve vreme dok sam se glupirao u krugu), „ti si bio španjolkin otac, ona žena preko puta tebe je bila tvoja žena tj njena majka (lepo ja rekoh poštena žena)“, „a ona žena što sam je uvela a ti onako odreagovao je bila njegova bivša ljubavnica (pravo da vam kažem i nije bila neka) e na to je španjolka krenula da plače. A sad mi je jasno zašto je ona poštena žena sve vreme bežala od mene (samo me kopka kako je znala za ljubavnicu, mada ni ja nisam znao za nju dok nije ušla u krug). Elem odigrasmo mi špansku seriju njenog života sa svim traumama i radostima u pola sata. Kako? Niko od nas nije ništa znao o životu te španjolke svi se mi prvi put vidimo.
Kaže meni Nataša „ e to su ti porodične konstalacije, to je polje na koje se svi mi nakačimo i to tako radi“.
Danima nismo pričali na tu temu, neverni Toma je morao to da svari u svojoj glavi. Vreme je prolazilo i ja sam često pomišljao na taj čudni doživljaj koji se desio podno piramida. Negde duboko u meni to je nagrizalo moje balkansko poimanje života, ima tu nešto. Tiha voda breg roni i odroni me posle jedno pet meseci i ja odoh da odradim svoj rad. Temu sam radio tri puta kod tri različita terapeuta (Maja, Nataša, Vlada) sva tri puta isto se dešava! Kako bre ljudi?! Tri puta različiti ljudi, nikoga ne poznajem a svi isto odigraju, neku prababu koja mi je zagorčala život.
Ono što mogu da Vam svima kažem je da su se stvari u mom životu posle tih radova pokrenula nabolje i to osetno. Ako pobedite nevernog Tomu u sebi, najverovatnije će te pobediti problematičnu prababu i problem koji Vam je nametnula.
Zvuči čudno ali meni je pomoglo.
Miloš Savićević